Hana Kazazović, Cyberbosanka: Kreativnost i ideje mogu doći iz svakodnevnice
Hana Kazazović, blogerka iz Zenice pišem svoj blog već trinaest godina, od maja 2009. Prije toga je pisala anonimno, na tadašnjoj platformi bloger.ba, a onda je odlučila da se ne krije i da sve što piše objavi pod svojim imenom. “Međutim, kreirala sam taj nickname Cyberbosanka koji je postao moj zaštitni znak u internet svijetu.
Hana Kazazović, blogerka iz Zenice pišem svoj blog već trinaest godina, od maja 2009. Prije toga je pisala anonimno, na tadašnjoj platformi bloger.ba, a onda je odlučila da se ne krije i da sve što piše objavi pod svojim imenom. “Međutim, kreirala sam taj nickname Cyberbosanka koji je postao moj zaštitni znak u internet svijetu. U zadnje vrijeme kada se predstavljam nekome imenom i prezimenom, a zatim dodam nickname, shvatim da je Cyberbosanka poznatija nego ja.”
Hana je počela pisati blog bez ikakvog posebnog plana i cilja. Pisala je zbog svog ličnog zadovoljstva, sviđalo joj se da dobije reakcije na svoje tekstove. Počela je pisati puno prije popularnosti društvenih mreža, a u tom periodu se sva komunikacija odvijala uglavnom u komentarima ispod tekstova. Teme njenih tekstova su bile o svemu što je njoj bilo bitno. O svemu što je nju žuljalo, nerviralo i o onome što joj se dopadalo. Tako se njena priča dalje razvijala i ljudi su je primijetili.
“U tom početku najveću vidljivost mi je dala internet zajednica iz Srbije, jer su me oni prepoznali i zvali na konferenciju na kojoj sam se predstavila kao blogerka iz BiH, koja je pisala o raznim temama u svojoj državi. Tako sam skrenula pažnju na sebe i u BiH. Kada je došlo do toga da svoju tadašnju radnju, giftshop u Zenici, moram zatvoriti razmišljala sam o tome kako da nađem posao i šta da radim, pa sam na blogu napisala blog post koji sam nazvala ,Tražim posao. Kako ću ga pronaći?’ . U tom blogu sam navela sve što znam raditi i ispod šta sve ne znam, a onda me Agencija Prime Communications kontaktirala i tako sam počela da radim sa njima, 2011. godine.”
Tako su Hanu vremenom prepoznali i drugi, pozivali je na različite konferencije i događaje. Postala je vidljiva i kako kaže osim svoje fizičke adrese na zemlji, kroz blog dobila i svoju adresu u online svijetu.
“To je bukvalno moja kuća u kojoj imam sve o sebi, šta radim, ko sam i šta sam. Šta god objavljujem bilo gdje na društvenim mrežama, uvijek gledam da to zabilježim na blogu, zato što je on trajan i jedino nešto nad čim ja imam kontrolu.”
Za Hanu, navrijednije od pisanja je to što je kroz blog rasla i ona. To nije znala kada je počinjala, ali sa svakom temom koju je otvarala, sa svim onim što ju je zanimalo, mnogo je istraživala, saznavala i tako puno naučila.
“Pišući blog mnogo sam naučila i puno novih znanja usvajala, a to me je osnažilo i dalo dodatno samopouzdanje. A, sve to mi nije bilo ni u peti kada sam počinjala. Zato bih mlađoj sebi danas poručila samo da budem istrajna i da nastavim.”
Kaže da joj se sve uloženo vratilo i da je to njena jedina konstanta u ovih 13 godina. “U tom periodu sve se moglo promijeniti, ali to moje pisanje u periodima kada ne znam šta bih i sva svoja razmišljanja prenesem na tastaturu, uvijek na kraju stvori neki rezultat i to je ono što me drži sve ove godine. Od bloga nikada nisam imala nešto posebno i konkretno, ali sam imala najviše od svega. Sve to samopouzdanje i to što sam sebe izgradila kroz njega je nešto što ne bih mogla steći na drugačiji način.”
Hana kaže da, kada funkcionišete tako da pišete o svemu, onda sve što vidite vas može potaknuti na neki tekst. Ona vrlo često sebi razne rečenice zabilježi u telefon, kao natuknice za nešto što bi joj moglo biti zanimljivo i onda iz toga kasnije piše tekstove.
“Nisam vjerovala dok i sama nisam počela raditi, da je pisanje vještina koja se trenira jednako kao što se trenira i trčanje. Što više pišete, više vam dolazi ideja i sve bolje to radite. Što više pišete, više vam stvari iz okoline vam privuče pažnju i dotakne vas, i onda prosto – ne manjka vam tema.”
Piše svako jutro i dešava joj se da ne zna šta da piše, a onda samo počne pisati bilo šta i onda je to odvede u nekom drugom pravcu. “Najbolji recept za ,razbijanje bijelog papira’ je početi pisati bilo šta i onda to nekako krene.”
“Mlađoj Hani bih poručila da više rizikuje, da se ne boji izaći iz svoje zone komfora, jer sve što izgleda strašno obično pruža priliku za rast. Žao mi je što mi je trebalo baš dugo vremena da se ogradim i znam da sam propustila dosta prilika, sve je to, vjerovatno, moralo biti tako ali mislim da mi se ništa strašno ne bi desilo da sam malo više rizikovala. To zapravo nije bio rizik, vidim da je to drugim ljudima normalno, ali meni je tada bilo rizično. Poručila bih joj da bude samo malo hrabrija i da se više pouzda u sve ono što zna i umije, da ne strahuje.”
Misija Moguće je virtualni prostor za međugeneracijsku sinergiju i popravljanje raspoloženja na vrlo ozbiljan način.
Umjesto o problemima, pričamo o rješenjima.
Ne pričamo o razočarenjima, nego o mogućnostima, jer se iz svakog problema može dobiti inspiracija za neko rješenje ili poduzimanje nečega.
Na taj način, umjesto naučene bespomoćnosti, promoviramo načine za savladavanje prepreka i ono što smo kroz to naučili.
Želite dati doprinos Misiji Moguće? Javite se.